...

...
Српске новине >>>>

Претражи овај блог

Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 29. јануар 2016.

На уговор који је Милић Станковић, познатији као Милић од Мачве, склопио са Градом Београдом 6. јула 1977. године, а којим престоници оставља своје 64 слике, данас су сви заборавили. У Скупштини града кажу: "Никад чули", али су заинтересовани за платна и отварање галерије овог познатог сликара

Због немара пропадају 64 слике Милића од Мачве. / В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ - М. КРАЉ | 29. јануар 2016. 12:53 |

МОГУЋНОСТ да Милић од Мачве у Београду добије галерију, више од 15 година након што се населио у пејзаже вечности, делује једнако недостижно као и балвани који лете небом на његовим платнима. Залуд је био уметников залог - вредна колекција од 64 слике, која је, упркос неколико покушаја породице да је преда градским властима, још "заточеник" Милићеве "Куле од седам ветрова" на Звездари. Питање: хоће ли се икада пред Београђанима наћи стална поставка овог сликара, засада остаје без одговора. 
На уговор који је Милић Станковић, познатији као Милић од Мачве, склопио са Градом Београдом 6. јула 1977. године, а којим престоници оставља своје 64 слике, данас су сви заборавили. У Скупштини града кажу: "Никад чули", али су заинтересовани за платна и отварање галерије овог познатог сликара.
У име Извршног савета Скупштине града, уговор са уметником је потписао Миљенко Зрелец. Град се обавезао да, у замену за слике, обезбеди Милићу плац на Звездари за кућу и атеље, на локацији која је урбанистичким планом предвиђена за изградњу сликарских атељеа и да комунално уреди грађевинско земљиште.
Такође се обавезао да ће, у накнадно утврђеном року, у ужем центру Београда отворити галерију, која ће носити име овог сликара, да ће сносити све трошкове њеног одржавања и рада, као и трошкове осигурања слика. Обавезао се да ће о свом трошку издати и

петак, 22. јануар 2016.

Бугари морају да се извину због овог ратног злочина - то је најмање што треба да учине

Страдање 20 свештеника пада у заборав

БЕЛА ПАЛАНКА - Јанкина падина, место лепог назива и језивих успомена на Први светски рат, на свега неколико километара старим путем од Беле Паланке ка Пироту, готово је пало у заборав. Да није понеке годишњице и људи, попут Душана Ж. Јовановића, паланачког хроничара, можда се страдања 20 свештеника из овог дела Србије, пре сто година, нико више не би ни сећао. Јовановић је страдалом свештенству посветио књигу.
- На кањону код села Кременице, крајем новембра 1915. године, бугарске окупационе власти стрељале су свештенике из нишког и пиротског краја. Тела свештеномученика поливена су гасом и спаљена, а остатке су разнели пси или су трунули по околини. О страдању тих људи сведочи споменик који су мештани, црквена општина и потомци страдалих подигли 1993. године. Да није тада подигнут споменик, ни место не би било обележено - каже Јовановић.
Злочин се догодио 25. новембра (по новом календару) 1915. године, а преживела су га само два свештеника и један официр, који су касније и сведочили о том страшном дану и чину. Један од њих је Милија Јончић из Пирота.
"ОВ" УМЕСТО "ИЋ"УЗ класично покрштавање новорођенчади, бугарске окупационе власти, које су овај део Србије сматрале својим "западним покрајинама", имале су и друге методе, којима су желеле да ставе тачку на постојање Срба. Тако су, на пример, каменоресцима наређивале да уместо презимена која се завршавају на "ић", на крстовима клешу презимена која се завршавају са "ов".
- Јончић је испричао како су на основу наредбе бугарских окупатора, који су овај крај сматрали својим, у Нишу крајем октобра прикупљени свештеници, учитељи и чиновници, ради интернације у Бугарску. Говорили су им како иду у своју земљу и да не треба да се боје. Група од 22 свештеника и два официра је, под стражом, дан пре погубљења стигла из нишке тврђаве у кафану паланачког угоститеља Петра Стефановића. Вечерао је ко је шта имао у торби, а на починак их је упутио официр Зарије Стојанов, који их је обавестио да је полазак за Пирот и Софију ујутро у шест сати.
На примедбе да су промрзли и да им је потребан одмор, бугарски војници су одговорили батинама, а затим је успедило постројавање и полазак за Пирот. Црна поворка је, уз батине, стигла до Јанкине падине, где су одјекнули куршуми. Рањени Јончић је почео да бежи заједно са свештеницима Тихомиром Поповићем и Јованом З. Поповићем. Успео је да се сакрије иза једног жбуна, одакле је гледао како бугарски солдати, уз псовке, гасом поливају стрељане и пале их - прености Душан Ж. Јовановић причу свештеника Јончића, који је касније стигао до Паланке, пресвукао свештеничку одору и као опанчар се вратио у Пирот.
Споменик свештеницима подигнут тек 1993. године 
Јончићеве сапатнике који нису успели да утекну, Бугари су стрељали. Он се у Пироту све до 1917. године крио испод патоса у соби, јер су га бугарске власти даноноћно тражиле како не би испричао овај језиви догађај.

ЋУТАЛИ ЗБОГ - ДОБРОСУСЕДСТВА
О ДОГАЂАЈУ какав се не памти у историји ратовања, прича даље Јовановић, ћутало се свих потоњих година, како се не би кварили односи са суседном државом. После Другог светског рата, ово је такође била готово забрањена тема, па отуда и чињеница да је споменик подигнут тек 1993. године и да је овај злочин многима непознат, нарочито млађим генерацијама.

Страдање 20 свештеника пада у заборав

уторак, 19. јануар 2016.

Основана масонска ложа Краљ Александар

У Новом Саду основано ново удружење слободних зидара, носи име краља ујединитеља. Чланови из целе Војводине. Постојеће ложе оспоравају им регуларност. У Војводини 11 активних масонских ложа

НОВИ Сад је добио још једну, седму по реду, масонску ложу. Реч је о ложи Витешки краљ Александар Ујединитељ која је део Регуларне велике ложе Србије, на чијем челу је велики мајстор др Чедомир Вукић.
- Мада нам је седиште у Новом Саду, окупљамо махом младе, али угледне и потврђене људе из целе Војводине. Ложа, за сада има 30 чланова, а циљ нам је да их у наредних неколико година буде 100 - каже за "Новости" Небојша Тепавац, старешина ложе Витешки краљ Александар ујединитељ.
Циљеви нове ложе су, додаје он, рад на поправљању војвођанског и српског друштва, укључујући и хуманитарни рад који је данас изузетно битан.
- У нашој ложи ће бити места само за људе које су спремни да се подреде таквим циљевима, а не и за оне који мисле да бити масон значи остварити неку материјалну или било какву другу корист или моћ - каже Тепавац.
Вест о формирању његове ложе није, међутим, с благонаклоношћу примљене у преосталих шест новосадских масонских ложа, напротив. Реч је о ложама Митрополит Стратимировић, Пробитас 1785, Либертас, Дунав, Алма Монс и Кватур Коронати. Све оне су, наиме, под обједијенцијом Велике регуларне ложе Србије, али оне на чијем челу је велики мајстор Ранко Вујачић.
ШЕФ ИЗ ЉАЈИЋЕВЕ СТРАНКЕТепавац је, иначе, активан у СДПС Расима Љајића, али то, како каже, са чланством у масонској ложи нема никакве везе: - То је апсолутно неважно, о чему сведочи и чињеница да већ сада у нашој ложи имамо чланови готово свих битнијих странака у Србији.
- То је једина ложа која је призната од Уједињене велике ложе Енглеске, а тиме и једина регуларна ложа у Србији. Самим тим су и организација на чијем је челу Вукић, и њена испостава основана у Новом Саду, ирегуларне - изричит је Јосип Шосбергер из ложе Стефан Стратимировић.
Тепавац, с друге стране, не пориче да велика ложа чији је део и Витешки краљ Александар Ујединитељ не припада масонском систему на чијем врху је Уједињена велика ложа Енглеске, али то, тврди, не умањује њену регуларност.
- Велика ложа Србије којој ми припадамо је српска ложа коју је признало много других националних ложа у Европи - додаје он.
Било како било, оснивањем ложе Витешки краљ Александар Ујединитељ број активних масонских ложа у Војводини заокружен је на 11. Поред ње и већ побројаних новосадских, у покрајини, наиме, постоје и суботичке ложе Стварање - Алкаташ и Стела Поларис, затим Војводина која ради у Зрењанину и, најзад, Аурора са седиштем у Вршцу.

недеља, 17. јануар 2016.

РАЗРЕШЕЊЕ МАРСЕЉСКОГ ЧВОРА

Ко се плаши мртвог краља? Зашто се и данас крије права истина о убиству Александра Карађорђевића. Европски архиви недоступни за истраживаче, који би да реше мистерију марсељског злочина



ПОЛИТИЧКА позадина атентата на југословенског суверена, 9. октобра 1934. године, остала је велика непознаница. Интерес европских сила да се не инсистира на откривању ко је заправо био организатор овог крвавог догађаја, у контексту распореда снага с почетка тридесетих година прошлог века, може бити лако схваћен и објашњен. Међутим, нејасно је и необјашњиво зашто су поједини европски архиви, и то они у којима би се, по свему судећи, пронашао одговор ко су инспиратори и финансијери овог политичког злочина, и у 21. веку затворени и недоступни за историчаре истраживаче. Коме и зашто одговара да истина о марсељској трагедији остане под велом историјске таме? 
ПРВИ наговештај да никоме не одговара да се открије позадина марсељске трагедије која је узбудила не само Европу већ и васцели свет, стигао је из Лондона. Још се није осушила штампарска боја са страница водећих светских престоничких листова о сахрани у Београду када је 30. октобра 1934. године (свега три недеље после атентата) у британском Краљевском институту за међународне односе одржано предавање Ситон-Вотсона, познатог историчара и одличног познаваоца јужнословенских прилика, "Убиство краља Александра - Позадина и ефекти". Кључни аспекти и главни ток са ове трибине, са исцрпним и добро илустрованим ставовима учесника у расправи - а то су били представници политичке и научне британске елите, публиковани су у јануару 1935. године.
У дискусији после предавања, представници британског естаблишмента, који су чинили публику, немилосрдно и цинично су напали Ситон-Вотсонов "сувише благонаклон" став према краљу Александру и Југославији. Њихов став је био да се не сме дозволити да истрага о овом злочину оде сувише далеко...И нису дозволили. Истрага није отишла "сувише далеко". Поред оваквих савезника, коме су још потребни непријатељи...
У ВРЕМЕ одржавања ове трибине, и званичан став Британије и Француске према догађају у Марсељу јасно се искристалисао. Почео је невиђени притисак на Југославију да никако не сме да оптужи Мусолинија, већ да оштрицу напада треба да усмери на северног суседа. Директива је гласила - оптужујте Мађаре до миле воље. Међутим, ни то није дуго трајало. Кнеза Павла упозоравају да се пропаганда против Мађарске смањи, наводно због испада према мађарској мањини у Југославији.
Новембра 1934. године, сер Александер Кадоган, директор Форин офиса, на маргини извештаја о атентату на Александра је написао: "За убиство у Марсељу највећа одговорност лежи на Италији, не на Мађарској, али ми то не можемо и нећемо јавно рећи."
И Француска ће се понашати као Британија. Чак и горе. Она је имала тројицу Павелићевих терориста у свом затвору, али није уопште журила да их изведе на суђење. Одмах после погибије Бартоуа, Пјер Лавал постаје министар спољних послова, човек који ће бити председник Петенове издајничке владе у Вишију. Он је изјавио да је његов први потез у спољној политици да посети Мусолинија и да тако изглади односе са Италијом.
И МНОГО деценија касније, однос Лондона према пресудном политичком атентату, између два рата, није се променио. О томе најбоље говори сведочење Станише Влаховића, професора на Универзитету у Бирмингему у Великој Британија, који је објавио прилог у "Политичкој ревији" број 2, за 2004, годину, "Погибија краља Александра Карађорђевића у Марсељу 1934. године". Аутор у прилогу пише о једном невероватном догађају када је из британског државног архива нестала сва документација о ликвидацију југословенског мохнарха.
- О овој теми почео сам озбиљно размишљати 1984. године... Мислио сам тада да текст (студију) о убиству краља Александра поделим у два дела, да прво обрадим део његове владавине од 1921. до 9. октобра 1934, кад је погинуо у Марсељу у Француској. Други део би обухватио истраживање о томе како је до погибије дошло... Због тога сам решио да прво проучим оно што постоји у Британском државном архиву. То је било 9. и 10. фебруара 1984. године, када сам провео два дана у Архиву у Лондону. На моје велико изненађење, поред докумената на енглеском језику који су ми били неопходни, наишао сам и на обиље важних докумената на француском, немачком и италијанском језику - навео је Влаховић.
ИЗ ОБЈЕКТИВНИХ околности професор Влаховић је морао да прекине истраживање, па се поново обрео у лодонском архиву фебруара 1987. године. И доживео је шок: "... у архиву није више било ни трага од докумената на француском, немачком и италијанском језику. Чак није било ни докумената на енглеском о периоду од краја 1929. до октобра 1934. године. Није било ни каталога у којима су документи били заведени." Влаховићеви покушаји да дозна шта се догодило са документима остали су безуспешни, без одговора. Очевидно да је грађа од њега склоњена.
И осамдесет година од осуде на смрт првог југословенског краља, архиви настављају да крију тајне о завери против њега. Сличну судбину, попут професора Влаховића у британском државном архиву, доживеће неколико наших истраживача у Паризу.
Крајем априла 2014. године, професор Предраг Симић изјавио је за "Вечерње новости" да се извештај француске државне комисије о атентату на краља Александра Карађорђевића 1934. у Марсељу налази под ембаргом и 80 година после тог догађаја, вероватно због тога што би његово објављивање и данас могло да произведе политичку штету.
Британци имали страх од Ситона-Вотсона
Симић је рекао и да су били узалудни сви његови покушаји да у Француској добије тај извештај док је био амбасадор у Паризу и да је одбијан под разним изговорима. Он оцењује да су, вероватно, односи са Италијом разлог зашто Француска и данас држи извештај о атентату под ембаргом.
Миле Бјелајац, познати историчар војно-политичких прилика, у неколико наврата боравио је у Француској. Отишао је до Екс ан Прованса где је било суђење атентаторима и стално је доживљавао исту ствар. Када би унео на компјутеру одредницу у бези са атентатом, на екрану би се појавила црвена боја с натписом "недозвољено за употребу". Покушао је да у досијеу Андреа Тардијеа, познатог француског дипломате, провери преписку с краљем Александром. Такође је добио одговор да то не постоји. Иначе, Тардије и Александар су били присни пријатељи, и Француз га је убедио да 1929. године привремено суспендује парламентарни живот док се колико-толико политичке прилике у земљи нормализују.
Краљ Александар и Луј Барту
У ВРЕМЕ када је Симић био амбасадор, у Паризу је боравила и Вјера Митровић, тада директор Архива Југославије, касније Архива Србије и Црне Горе. И она је прошла попут њених претходника: уз једну допуну да госпођи Митровић није био доступан ни досије краља Петра Карађорђевића Ослободиоца. Као знак добре воље, Французи ће јој понудити документацију о Маринковићу, првом посланику Србије у Паризу, пре Берлинског конгреса.
Отварањем ове Пандорине кутије и "чепркањем" по њој открићемо да она није имала једно, ни дупло, ни тродупло, већ петодупло дно. Берлин, Москва, Рим, Будимпешта, Софија..., свако је имао понеки разлог да Александар и Барту нестану с политичке сцене у том тренутку. Својих разлога имале су и усташе, ВМРО и југословенски комунисти. А Париз и Лондон сигурно не без разлога држе под ембаргом досијеа о овом политичком атентату... Вероватно зато је њихово убиство још под велом тајне.
РАЗРЕШЕЊЕ МАРСЕЉСКОГ ЧВОРА
ПРЕЋУТКИВАЊЕ овог дела историје тридесетих година прошлог века намеће отворене сумње да се у Марсељски атентат упетљала готово сва версајска Европа, и да је свим главним и споредним играчима било у интересу да се склоне и краљ Александар и Луј Барту. На иницијативу краља Александра, Мала антанта, војни савез Чехословачке, Румуније и Југославије, почетком фебруара 1933. године прерастао је у политичку и економску заједницу, једну врсту претече Европске уније, која постаје пета сила Старог континента.
Са нестанком Бартуа, на политичку сцену Француске и Европе наступа Пјер Лавал, који ће врло брзо измењати све значајне министарске портфеље и завршити као председник квислишке Петенове владе у Вишију.

Ко се плаши мртвог краља

четвртак, 14. јануар 2016.

ГЛУВИ ТЕЛЕФОНИ

ЕЛЕКТРОНСКО полагање возачких испита у првим данима 2016. задаје много муке ауто-школама широм Србије, а огорчени власници, инструктори, кандидати најављују жестоке протесте - "једном за свагда". 
- Јуче је систем у једном тренутку потпуно заблокирао. Ниједна школа нашег удружења јуче у Београду није могла да ради - негодује Милан Тодоровић, председник Удружења ауто-школа Београда. - Звали смо МУП, бунили се, и ништа, једноставно, систем не ради.
Тодоровић каже да су удружења ауто-школа још пре Нове године указивала, пре него што је министар Небојша Стефановић пустио систем у рад, да има много нелогичних и, показало се, немогућих ствари, које би требало да се ураде.
- Највеће муке су настале са лаптопом, да га носате на полигон, и то само да би кандидат извукао испитни задатак, трасу за испит, што је досад извлачио из коверте. И то је једина улога тог лаптопа - каже Тодоровић. - Треба да успоставите интернет конекцију на полигону, да учитате личну карту испитивача, а то траје понекад толико да неки кандидати ни не полажу тог дана!
ГЛУВИ ТЕЛЕФОНИ- Играмо се глувих телефона са МУП већ поодавно. Излазили смо и на улице, протестовали. Преполовили су број ауто-школа, хиљаде људи оставили без посла, кандидате изложили непотребним трошковима, мукама. Прекипело је свима и спремни смо да се поново окупимо на некој протестној вожњи и да једном за свагда рашчистимо ту ситацију - каже председник београдског удружења Милан Тодоровић.
Касни се увек, па тако ниједан испит од 5. јануара није почео на време.
Тодоровић каже да се чуо са колегама из Суботице, Ужица, Крагујевца, Чачка, Сомбора, Кикинде, Сремске Митровице, да су сви они огорчени.
Исти проблем као у престоници постоји и у целој држави, потврђује за "Новости" генерални секретар Привредне коморе ауто-школа Србије Петар Рашета.
Указивали смо да ће бити много проблема, да тај систем једноставно у пракси не може да функционише и да МУП није спреман за тај пројекат, али нису нам веровали. Ауто-школе су уложиле велики новац и обезбедиле све што се од њих тражило. Ми ћемо 20. јануара одржати Извршни одбор Привредне коморе ауто-школа Србије и, верујте ми, спремни смо да дамо све од себе да решимо ову муку - каже Рашета.

Лаптоп тежи него полигон

уторак, 05. јануар 2016.

КЛИМАТСКЕ ИЗБЕГЛИЦЕ?



До половине века око 200 милиона људи би могло бити принуђено да напусти домове због глобалног загревања
Аутор: Владимир Вукасовићуторак, 05.01.2016. у 08:15
Будуће климатске избеглице могле би доћи с рога Африке, преко југоистока Азије, до пацифичких острва (Фото Ројтерс)
Они које је захватала паника пред призором пет-шест милиона избеглица, колико је у тренутној мигрантској кризи запљуснуло Блиски исток, Европу и север Африке, тек ће бити ужаснути ако дочекају средину века. До тада ће, према процени Међународне организације за миграције, у потрази за уточиштем светом тумарати две стотине милиона „климатских избеглица”: људи чији ће домови, па и земљиште на којем су се налазили, бити збрисани дизањем нивоа мора и осталим претпостављеним последицама глобалног загревања или ће пак њихове куће још бити на месту, али ће их суше и друге недаће оставити без хране и других услова да би ту могли наставити живот.
Шаренолика гомила ће то бити, расно, верски и културно много више измешана и од ове која је својом привидном једнообразношћу – мада таквом може деловати једино неупућенима у разлике међу муслиманима – побудила Западњаке испуњене предрасудама да завапе због тобожње исламске инвазије на Стари континент. Будуће климатске избеглице могле би доћи с разних страна, од рога Африке, преко југоистока Азије, до пацифичких острва – биће готово забавно видети у коју ће расну категорију те последње стрпати западњачки десничари наредних генерација и да ли ће њихово евентуално приспеће бити проглашено, на пример, инвазијом Ускршњих острва на Европу или Северну Америку. Међу климатским избеглицама, према пројекцијама о крајевима света који су угрожени глобалним загревањем, могу се подједнако наћи и афрички убоги сиромаси и монденска елита из Њујорка или Абу Дабија, они чије земље ни данас, док још нису опустошене климатским променама, не нуде никаква природна богатства и житељи нафтом издашног Катара.
Не можемо се ни надати да ће тај проблем сачекати док свет не реши садашњу избегличку кризу. Већ сада само у Бангладешу око 200.000 људи сваке године постану бескућници због речне ерозије. У протеклој деценији, сваки десети становник малих острвских држава Кирибати, Науру и Тувалу морао је да се уклони пред плимама које су му дословце појеле тло под ногама и кућним темељем. Укупно око 19 милиона људи из више од стотину држава остало је лане без дома због природних катастрофа: сваке секунде по једна особа.
Већ сада само у Бангладешу око 200.000 људи сваке године постану бескућници због речне ерозије
Ако се некоме из овог дела света чини да је то још далеко од нас и да ће представљати туђи проблем, за Сирију се испоставило да је много ближе него што је иједан Европљанин слутио, а има теорија према којима су климатске промене у тој земљи довеле до тешке суше која је подстакла социјално незадовољство и водила побуни против власти која се преточила у рат над чијим последицама сада стрепи планета. А има и европских подручја, па и читавих држава, попут Холандије, који ће, ако се обистине страхови метеоролога, бити на изложени све вишим нивоима мора.
Проблем климатских избеглица је, дакле, већ ту. Но, суд у Новом Зеланду то није схватио или можда јесте, и то толико добро да је одлучио да се прави невештим како не би успоставио преседан на који ће се касније позивати и остали слични невољници, тражећи помоћ од те државе. Суд је, како је пренела Ал џазира, одбио азил породици с Кирибатија која је тврдила да су је климатске промене спречиле да останe у својој земљи, у коју је одмах након пресуде депортована.
Новозеландски суд је за своју коначну реч имао изговор и у међународном праву, које још не препознаје категорију климатских избеглица. Према конвенцији Уједињених нација из 1951. године, избеглицама се могу сматрати само они који у својој земљи не могу наћи заштиту од прогона на основу расе, вере, националности, чланства у друштвеној групи или политичког мишљења. Уточиште је предвиђено искључиво за оне којима је за петама држава или барем нека разобручена милиција. Трајног заклона на туђој територији нема за оне на које се острвила Мајка Природа, додуше зато што су је, ако је веровати већини научника, на зло навеле управо државе, из индустријских димњака пумпајући штетне гасове у атмосферу, стварајући профит на рачун опстанка планете, богатећи се продајом земље коју прибирају ископавајући колективну гробницу човечанства.
У случајевима малих острвских држава, које према најгорим сценаријима могу завршити потпуно потопљене, реч је о климатском геноциду, какав ниједна држава, ни под режимом махнитијим од Трећег рајха, не би могла спровести.
-------------------------------------------------------------------
Катастрофе су „природне” само за сиромашне
Ураган Катрина у Њу Орлеансу (Фото Ројтерс)
Свест о проблему климатских избеглица расте, али муке око њихове дефиниције могу само да се увећају када се правници почну озбиљно тиме бавити. Није, наиме, лако установити да ли су природне непогоде – макар већ постале хроничне у неком крају света који раније нису сналазиле или их није било у катастрофалним размерама – ипак релативно привремена епизода или трајна последица климатских промена, о чијем се механизму и досегу, уосталом, научници и даље споре.
Од ширине разарања унутар њихових матичних држава и личног имовинског стања вероватно ће зависити да ли ће климатским избеглицама бити одобрен азил. Ако им је у домовини остало места где још могу мирно живети, а имају довољно средстава да се тамо преселе, тешко да ће негде у иностранству наћи суд и владу благонаклоније од новозеландских. Али, све те факторе је тешко просудити чак и у научничким кабинетима, камоли кад буду доспели на вагу правницима, за које се тек све може тумачити и овако и онако, нарочито када постоји политички притисак, какав ће у овом случају бити неизбежан.
Социјални и економски фактори већ пресуђују у томе колико ће неко бити заштићен од ћуди климе. Не ради се само о томе да су сиромашне државе много више погођене временским непогодама већ немају довољно новца да се од њих бране, због чега научници кажу да се мало шта заиста може назвати „природном” катастрофом, то јест хиром више силе од којег спаса није било. Али, и у јавности добростојеће Велике Британије се, након тешких поплава које су задесиле северну Енглеску, управо расправља да ли су многи домови могли бити поштеђени да конзервативна влада није, руководећи се политиком штедње, из буџета избацила и разне мере у систему одбране од излива река. Премијеру Дејвиду Камерону понеки замерају и да је од поплава заштитио богатији југ, док је сиромашнији север Енглеске занемарио, па је тај део острва и претрпео последице. Слични приговори су 2005. године упућивани и тадашњем америчком председнику Џорџу Вокеру Бушу након што је ураган Катрина опустошио Њу Орлеанс.
Премијеру Дејвиду Камерону понеки замерају и да је од поплава заштитио богатији југ, док је сиромашнији север Енглеске занемарио, па је тај део острва и претрпео последице
Коначно, довољно је погледати само тренутну избегличку кризу да би се схватило колико политика, економија, социјала и разне друге димензије утичу на процену хуманитарних потреба. Право првенства су сада добиле избеглице из Сирије, Ирака и Авганистана, где су ратови ескалирали. Али, хронични сукоби мрцваре и друге државе, из којих пристижу мигранти, које многи олако отписују као економске зато што им животи нису непосредно угрожени. Само, тешко да се за некога може рећи да му живот није у опасности ако су дугогодишњи сукоби, макар били и релативно ниског интензитета, разорили привредни и друштвени систем целе његове земље. Он можда и неће страдати од метка или бомбе, али не може да се образује како би имао добру плату, не може ни да ради јер је привреда пропала, не може да се лечи пошто је здравство такође отишло до ђавола. Уколико остане где се родио, умреће много брже него што би на другом месту. Садашње економске избеглице, то јест они којима ће бити речено да још имају где да се преселе унутар сопствене земље и да се ту склоне од климатских промена, заправо су у многим случајевима људи којима је погубљење само одложено док не одслуже казну мукотрпног затвора од 20 или 30 година, након чега ће се свеједно суочити с џелатом.
        = извор Политика

понедељак, 04. јануар 2016.

Крстарица „Варјаг“ преузима стражу над Сиријским небом





Ракетна крстарица „Варјаг“ замениће ракетну крстарицу „Москва“ у Средоземном мору.

Гардијска крстарица Пацифичке флоте „Варјаг“ током извршавања редовних задатака прошла је кроз Суецки канал и ушла у Средоземно море, саопштио је новинарима начелник одељења за информисање Источног војног округа капетан Роман Мартов.
Крајем децембра „Варјаг“ је посетио луку Салалу у Оману, где је напунио залихе воде и хране.
Мартов је подсетио да су се почетком децембра бродови Пацифичке флоте налазили у незваничној посети Индији. У саставу одреда налазили су се: ракетна крстарица „Варјаг“, разарач „Бистри“, танкер „Борис Бутома“ и спасилачки брод „Алатау“.
Након завршетка посете, припадници Пацифичке флоте учествовали су у међународним војним вежбама ’Индра Неви 2015‘“, додао је он.

(Извор: sputniknews.com)



\



ПОГЛЕДАЈТЕ: Крстарица „Варјаг“ упловила у Медитеран, преузима стражу над Сиријским небом (ВИДЕО) | Свет | Novosti.rs