...

...
Српске новине >>>>

Претражи овај блог

Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 16. фебруар 2015.

Шпијуни, вазда, и коментари



Америчка обавештајна служба НСА прислушкује 200 милиона телефонских разговара у минути широм света
Комплет за прерушавање тајних агената на изложби у Оберхаузену Фото Фонет
Путовао сам у лето 1984. године у Букурешт ради интервјуа с начелником Генералштаба оружаних снага Румуније, генералом армије Василеом Милеом. Путовао сам возом с београдске станице „Дунав”, спаваћа кола била су румунска, кондуктер је био раздрљене кошуље, неиспегланих панталона, без кравате, необријан. Није ме ни упитао за карту. Чим смо ушли у Румунију, појавио се на вратима купеа, избријан, уредна кошуља, кравата, испеглане панталоне: „Друже Лазански, другови у Букурешту вас чекају”.
У Букурешту сам одсео у војном хотелу, тако је одредио домаћин. То јутро, пре него сам пошао на доручак, у соби сам се гласно пожалио на неиспеглано одело и чесму која не може до краја да се затвори. Када сам се вратио с доручка одело је било испеглано, а чесма сређена. Мој други боравак у Букурешту био је у августу 1989. када сам интервјуисао председника Николаеа Чаушескуа у његовој летњој резиденцији у Снагову. После интервјуа, мој домаћин, румунски војни изасланик у Београду, који је за ту прилику допутовао у Букурешт, одвео ме је у ресторан хотела „Атена палас”. Накратко сам напустио вечеру да бих из хола хотела телефонирао редакцији да сутра шаљем интервју. Када сам се вратио пуковник ме је са смешком упитао шта кажу у редакцији. Хотел „Атена палас” био је главна електронска централа за телефонско прислушкивање румунске службе „Секуритате”. Запаљен је и срушен у догађајима у децембру 1989. године. Сачувао сам телефонски рачун, лепа је то успомена. Тако су то радили Румуни осамдесетих година социјализма у њиховој земљи. А ми?
Целокупни простор бивше нам Југославије у латентном је стању параноје од домаћег прислушкивања, афере се нижу једна за другом, пљуште оптужбе и контраоптужбе, ко је све био „на мерама”, а ко је наредио „мере”. Је ли то било у складу са законом или није, да ли се улазило и у приватан живот или се надгледао само службени аспект неке личности? Фасцинација тајним службама присутна је на овим просторима још од времена Бранислава Нушића. Аписова „Црна рука” претеча је служби које наводно раде о глави скоро свим главарима ових простора. Зато је сваком ко дође на власт стало да што пре успостави своју контролу тајних служби, јер информације су често врло убојито оружје.
Шпијунажа је стара колико и људска цивилизација, с временом су се само мењале технологије и методе. Бити шпијун с визит-картом, или без ње, тек је ознака времена и цивилизацијска разлика од једне до друге државе. На Западу, од саговорника из обавештајних и контраобавештајних структура добијете визит-карту с његовом функцијом и бројевима телефона, код нас је то тек недавно постала пракса. Узбуђујемо се и на саму помисао да нас неко у Србији прислушкује, а на чињеницу да нас прислушкују странци остајемо неми и немоћни. Свака страна амбасада у Београду има, или може да поседује, могућност за прислушкивање телефонског саобраћаја у Србији. Мобилни телефони се прислушкују врло лако, стационарна телефонија такође није проблем за праћење. Немачка је Хрватској уочи распада СФРЈ испоручила уређај за аутоматско прислушкивање 50.000 телефона у минути. Данас свака јача западна компаније има мобилне уређаје за прислушкивање конкуренције и за индустријску шпијунажу, то поседују и јаче политичке странке.
Ипак, две трећине обавештајних информација добија се данас из јавних извора, путем медија. Добре аналитичке службе темељ су сваке озбиљне обавештајне службе, јер нико ко претендује да се озбиљно бави политиком, или бизнисом, телефоном не обавља осетљиве разговоре. Важнија дипломатска и политичка комуникација иде преко посебно заштићених линија и скремблује се тако да се дуге поруке сажимају у микронском делићу секунде, али ни то данас није сасвим сигурно. Случај када су Совјети у Берлину ископали тунел, прикопчали се на телефонске линије и годинама слушали Американце и њихове савезнике, био је упозорење Западу да је дошло време за нове технологије. Тајно прикључивање на подводне телефонске каблове и Совјета и Американаца метода је из арсенала хладног рата. Американци годинама нису хтели да се уселе у нову зграду амбасаде у Москви јер су утврдили да су Руси скоро у сваку циглу, наиме грађевински је материјал био домаћи, уградили прислушне уређаје. Нешто раније су Руси поклонили америчком амбасадору у Москви грб америчког орла, грб је стајао неко време у кабинету амбасадора, све док америчке службе од совјетског пребега нису сазнале да су у очима орла инсталиране мале камере и прислушни уређаји.
Америчка обавештајна служба НСА прислушкује 200 милиона телефонских разговара у минути широм света. Из две базе у Великој Британији и из једне британске базе на Кипру слуша се сва телефонија у Европи. Изговорите само „чаробне речи”, као Ал Каида, председник Обама, председник Путин, Украјина, Ангела Меркел, бомба, експлозив и уређаји за снимање вашег разговора се аутоматски укључују. Поред НСА и осталих 18 америчких обавештајно-безбедносних служби имају такође капацитет за тај посао и раде исту ствар, али на друге начине. У ери „великог брата” електроника прати сваки наш корак. То, наравно, не значи да је све на извол’те, да нема тајни које се могу сакрити. Да је то тако говоре нам и вести да је свако мало протеран неки руски, амерички, или британски дипломата због „активности које су неспојиве с његовим статусом”. Еуфемизам за шпијунажу...
Мирослав Лазански

Из коментара
Nijaz Hamidović profesor | 16/02/2015 09:26
Opće poznata činjenica je da svu svoju unutarnju politiku, SAD-e baziraju na vanjskoj politici. Pod plaštom tobožnje demokracije, ova "jedina" globalna sila terorizira ostatak Svijeta. Prije svega putem instaliranja svojih poslušnika u vlast, čija je jedina zadaća da rade u interesu, SAD. Tamo gdje se državnici odvaže, da iznesu stav vlastite države, bivaju nepoželjni, pa se putem sredstava javnog informiranja, pozivaju na linčovanje. Najpovoljnije i najprihvatljivije fraze su da su ti isti državnici "prijetnja svijetu" da uništavaju ljudska prava, teroristi i otpadnici ljudskog roda. Također poznata je činjenica da sve društvene mreže na internetu drže obavještajne američke službe. Najgora stvar je i ta da pod parolom stručnog usavršavanja u SAD, svake godine iz cijelog svijeta dođe 500000 mladih talentiranih stručnjaka, od toga polovina najboljih nikad se ne vrati u matične zemlje. Svi ti stručnjaci uključeni su naučno istraživački rad, svako iz svoje oblasti, sve u cilju špijunaže..
Goran Goranic | 16/02/2015 10:24
I koliko love je dobio taj ruski prebeg?

недеља, 08. фебруар 2015.

Слуга отаџбине из шест ратова


НА дуго заборављене заслуге и војничко умеће најмлађег српског
војводе с краја 19. и почетком 20. века Петра Бојовића (1858-1945),
учесника шест ослободилачких ратова, ново светло бацио је Божидар М.
Јововић, сабирајући међу корице књиге многобројна документа, али и
критичке осврте и одговоре на дилеме.
Књигу “Војвода Петар Бојовић између похвале и покуде” објавио
је Медија центра “Одбрана”. Аутор, професор Јововић, вишегодишњи
наставник у систему војног школства, није је дочекао - умро је десетак
дана пре изласка из штампе.
- Васпитан у породици у којој су замирали последњи дамари сеоске задруге, војвода Бојовић је понио у себи ону пријатну топлину домаћег огњишта, која ублажава и потуљује дрскост и
наметљивост, потребну сваком ратнику. Он је војничке законе поштовао до
светости, искључујући могућност припадништва било каквом удружењу или
странци... Војнички позив за њега је био завештање војсци, а држава му
је значила олтар и светилиште - пише Јововић, сликајући карактерне црте
војсковође.
Поред сведочења о младости и одрастању, највећи број
међу готово 600 страна посвећен је војничкој служби од 46 година и свему
што је војвода, родом из Мишевића, на Златару, чинио за српски народ и
војску у преломним временима историје. Аутор иде и трагом Бојовићеве
Прве армије од Куманова 1912. до пробоја Солунског фронта у јесен 1918.
године, подсећа на страшну 1915. годину, одбрану Косова, мучно повлачење
преко Албаније, голготу... Јововић не заобилази ни стање српске нације,
пишући о вртлозима политичких обрачуна, похвалама и покудама Бојовића,
одбрани од љубоморних официра и дволичних страначких политичара. На
крају, осврћући се на трагичну судбину српске младости, државе и
војводине породице (остао без потомака), Јововић подсећа да је стари
војвода, добродушни слуга отаџбине, доживео да буде роб непријатељу
против кога се храбро и здушно борио. Кад је и њих испратио, дошли су
ослободиоци да га презру и понизе.

-
Аутор је водио рачуна о објективности извора, укрштао је податке,
коментарисао, потврђивао, оповргавао и увек за то утврђивао разлоге због
којих се то дешавало - оцењује рецензент књиге генерал-мајор проф. др
Митар Ковач. - Јововић на сасвим другачији начин говори о животу и делу
војводе Бојовића, неправедно запостављене велике историјске личности.
Овом књигом ће се, макар мало, умањити неправда.
Велики део војничких заслуга војводе Бојовића оспорава се претераном сервилношћу и
послушношћу према престолонаседнику Александру Карађорђевићу. То се,
како наводи рецензент Ковач, најбоље види у организовању Солунског
процеса, у коме је осуђен Драгутин Димитријевић Апис, вођа Црне руке и
Мајског преврата.

ПОДРШКА ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ

ИЗ кућног притвора у Београду, у 84. години, војвода Бојовић је 10.
децембра 1942. године, у писму армијском ђенералу Дражи Михаиловићу,
подржавао Југословенску војску у отаџбини:
“...Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога
места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео, пре двадесет и
осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени
велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој
борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу
овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода,
ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и
војничку заповест: НАПРЕД У ПОБЕДУ, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ” - написао је,
поред осталог, остарели ратник.

Војвода Петар Бојовић: Слуга отаџбине из шест ратова | Култура | Novosti.rs

понедељак, 02. фебруар 2015.

Срби и Јевреји „пријатељи хиљадама година....



Изјаву израелског премијера Бењамина
Нетанијахуа од пре неколико месеци да су Срби и Јевреји „пријатељи
хиљадама година, још из доба Римске Републике“, званични историчари су
избегли да коментаришу иако је изјава привукла велику пажњу јавности. С
друге стране, Јован И. Деретић, предводник српске аутохтонистичке школе,
која одбацује теорију о досељавању Словена на Балкан у 7. веку, каже да
је Нетанијаху потпуно у праву и да су се Срби и Јевреји не само
познавали пре Христа, већ да су били пријатељи и савезници.



– За разлику од нас, Израелци много више
знају своју историју. И нарочито стару историју. Нетанијаху је рекао да
смо били једни поред других хиљадама година. Што је потпуно тачно. Он је
хтео да помене да наше везе нису из 18, 19. века, већ су наше везе
много старије – каже Деретић за Србију Данас.
Он истиче да Нетанијаху не мора да зна целу
историју јеврејског народа нити српску историју, али „сигурно зна доста
довољно да може то да изјави на миран и леп начин“.
– Јесте да је он померио званичну
историографију и званичне тврдње код нас и у западној Европи, али о томе
он није водио рачуна, јер је сматрао да говори једну истину и да нема
шта да се осврће шта се где предаје и прича. Он је нама учинио велику
услугу са том изјавом јер смо ми у процесу одбране нашег идентитета и
враћања наше истинске историје у наше школе. Сад се око тога води борба и
његова изјава нам је добродошла – наглашава Деретић.
Деретић потом описује да је тачно не само да
су се Јевреји и Срби познавали у античко време, већ су заиста били
савезници и пријатељи, као што тврди Нетањаху.
– Ја нисам специјално истраживао наше везе са
Јеврејима, али сам узгред наилазио на њих. Могу слободно да кажем да
смо ми били пријатељи, савезници. Јер кад је Нино Белов стигао на блиски
исток, он је правио савезе са тамошњим племенима и народима, да би му
помогли у усвајању, и остављао их је у појединим земмљама да буду чувари
власти коју је успоставио. Тако је у Египат одвео Јевреје, касније и
Грке – наводи Деретић.

Jovan Deretić o izjavama Netanjahua i Kirbija o staroj srpskoj istoriji

...
Он каже да су и Јевреји и Грци пореклом од
Хурита, али да још не може да изнесе дефинитиван одговор да ли су Хурити
били једно племе или више њих који су се тако звали.
– Јевреји и Грци су живели у Египту док Срби
нису изгубили власт, онда су их Египћани терали јер су за њих они били
окупатори као и Срби. И онда су и једни и други отишли код Срба, својих
савезника. Јевреји на Синај, а Грци преко острва у данашњу Грчку –
објашњава заступник српске аутохтонистичке школе.
Према његовим речима „и дан данас сви топоними на Синају су на српском језику, а датирају најмање 1.000 године пре Христа“.
– Довољно је погледати Синај и видети да је
цела наша стара историја сакривена. И ту се опет обнавља веза Срба и
Јевреја. Према предању, Мојсије је добио 10 заповести на Сербал Џебелу –
Српском Врху, на Синају. Јевреји су дошли у Палестину где је било Срба,
преосталих од ранијих освајања. Ту је дошло до заједничког живота тих
Срба, који нису били бројни, и Јевреја. И остаје нерешено питање племена
Вењамита. Према неким јеврејским подацима, они су Срби који су дошли са
Крита у Палестину и ту су примили јеврејску веру. Па их зову Србима
јеврејске вероисповести. По свему судећи да је то тачно – констатује
Деретић.

Jovan Deretić o savezništvu Srba i Jevreja u antici


Даље, као велики догађај истиче Стари завет.


– Стари завет је написан најпре на арамејском
језику, а то је српски језик, па је преведен на јеврејски. И остало је
толико србизама у том преводу да је то просто невероватно. Један руски
слависта из 19. века је предлагао чак да се јеврејски језик уврсти у
словенске језике – открива професор Деретић.
Он истиче и да је данашње јеврејско писмо
направљено на бази арамејског, те да је први натпис на камену кнеза Меше
из 842. године пре Христа.
– Језик је јеврејски, а писмо српско. Никада један народ не би узео
писмо од непријатеља. Значи да су са Србима били велики пријатељи. На
Блиском Истоку остало је нешто мало Срба, али нису више били у стању ни
да заведу власт нити да доминирају. Кад је Александар Велики освајао
Блиски Исток, он је прошао кроз предео насељен Јеврејима. Нема помена да
је било икаквог противљења његовом пролазу, непријатељстава, ништа.
Него је његов пролаз кроз јеврејски предео био као да је дошао код неких
старих пријатеља – наглашава историчар, који Александра Македонског
сматра Србином.
Деретић спомиње и „владаре српског порекла, Селеукиће и Лагиће“. Како
наводи, од њих је нешто Срба остало у влади и војсци, а друго су били
домороци.
– Код Лагића Египћани, а Селеукића разни народи са Блиског Истока и
централне Азије. Међу њима је био неки мали проценат Срба, али се то не
би могло рачунати. И јесте да је језик остао, зато што је Асирска
Империја користила српски као званични језик двора и војске. То је
такозвани арамејски. Он је био међународни језик на Блиском истоку. На
том језику је и Христос пороповедао и сви апостоли су говорили и писали
на том језику – поентира Деретић.
Он је рекао да је у томе кључ културног мешања Срба и Јевреја.
– Налазио сам на поједине речи које постоје и код нас и код њих,
имају исто значење, али није ми апсолутно било јасно да ли смо ми узели
од њих или они од нас – закључује Деретић.
Извор: Srbijadanas.com
Деретић: Нетанијаху je потврдиo моја историјска открића