СКОРО две и по деценије домаћи медији, разним поводима, посвећују приличан простор члановима династије Карђорђевић. Пише се о престолонаследнику Александру, његовој деци, наследницима кнеза Павла, краљевића Томислава и Андреја. Међутим нико не спомиње још једну линију наследника Црног Ђорђа Петровића. Наиме, још кад је Петар I Карађорђевић 1903. стигао у Београд, објављено је да нови краљ има троје деце, брата и синовца. Али четворица Карађорђевића прескочена су у родослову краљевског дома. То су била два близанца, које је кнезу Арсену родила његова законита жена, кнегиња Демидов ди Сан Донато, а које он није признао. Друга два Карађорђевића били су кнежеви Алексије и Божидар, који су представљали "старију грану" вождовог потомства и којима нико није оспоравао легитимност. Они су били синови Ђорђа Карађорђевића и Саре, ћерке капетана Мише Анастасијевића.
Карађорђе је имао два сина - старијег, Алексија, који је био руски официр, и млађег Александра, који је као кнез владао Србијом од 1842. до 1858. године. Алексије је био ожењен ћерком славног женевског лекара и руског племића Тронхина. Она му је родила сина Ђорђа и ускоро умрла, а убрзо је умро и он. Тај син, Ђорђе Карађорђевић, био је васпитаван у Русији и постао је руски официр. Како је Ђорђе био син старијег Карађорђевог сина, капетан Миша Анастасијевић је решио да њему да своју ћерку Сару, па да онда свргне кнеза Александра и за кнеза постави свога зета. Потрошио је 100.000 дуката да то спроведе у дело, сазидао је за њих двор, који је доцније поклонио Београдском универзитету и који и данас постоји као спомен на ту неостварену амбицију.
САРА Карађорђевић спада у ред најзанимљивијих и најнесрећнијих жена које је Србија изнедрила у 19. веку. Њен отац био је најбогатији Србин тог времена, можда богатији и од самог кнеза Милоша. Била је смеђа, зеленкастих очију, вижљаста, свирала је виолину, говорила француски и немачки. Доносила је мираз од 200.000 форинти годишње ренте. Кад се удала за Ђорђа Карађорђевића постала је озбиљна жена, која се страсно бавила само политиком. Живела је све до Другог светског рата, доживљавајући разне промене и личне несреће. Прво јој је умро муж, кога је волела, а затим кћи, коју је обожавала. Остала су јој два сина - Алексије и Божидар.
ЗЛАТАРБОЖИДАР је свесно научио златарски занат, да би имао од чега да живи, па је радио на злату и драгом камењу. У Паризу је био цењен и као уметнички књиговезац и мајстор за луксузне предмете у кожи. Пласирао је и своје умотворине за тапете од хартије и свиле и таписерију.
После удаје настанила се у Паризу, где је купила кућу у близини Булоњске шуме, и у салон примала све српске и руске опозиционаре, живо радећи на обарању Обреновића, у тежњи да свог старијег сина Алексија доведе на српски престо. Међутим, синови јој нису били ни борбени ни затровани политиком као она. Алексије је био "монден" који је потрошио велики део мајчиног богатства. Имао је своје успоне и падове, своје "светле тренутке" и часове тешке депресије - кад би изгубио новац на тркама, за карташким столом или у друштву жена из "Мулен ружа". Божидар је био боем и уметник. Имао је манире који су га категорисали као чудака. Бавио се музиком, писао критике, бавио се разним уметничким занатима...
АЛЕКСИЈЕ и мајка налазили су се у вечитом рату, а врхунац тог сукоба избио је 29. маја 1903, када су Обреновићи нестали са историјске сцене, а он дао штампи изјаву да га не интересује српски престо. Тада му је кнегиња Сара опалила шамар пред гомилом новинара, урлајући: "Зар сам ја родила оваквог изрода и слабића"? Смела, груба и ратоборна, имала је страшан језик и није бирала речи.
Када су потрошене последње залихе капетан-Мишиног богатства, Алексије се оженио једном богатом Американком Дарјом, која му је отплатила све дугове под условом да усвоји њену кћер и да јој да своје име и титулу. Ово је само повећало раздор између сина и мајке, која није хтела да види ни ту снаху - принцезу Дарју, ни њену кћер. Она која је разговарала још с кнезом Милошем, сретала Његоша у Бечу, свађала се с Вуком Караџићем, препирала с "маторим Гарашанином" играла валцер с кнезом Михаилом, знала царицу Евгенију и Наполеона III, слушала Виктора Игоа, није могла да прихвати америчку скоројевићку.
Кнегиња Дарја и Алексије су били у Србији када је почео Први светски рат. Принцеза Дарја водила је 1914-15. године једну болницу, а доцније је објавила књигу о повлачењу наше војске кроз Албанију. Краљ Петар I је синовцу Алексију дао пуковнички чин и Карађорђеву звезду трећег реда, због чега је Владан Ђорђевић писао о њему као о "једином Карађорђевићу III класе".
Алексије је умро за време епидемије шпанског грипа 1920. године у Женеви.
Пред своју смрт кнегиња Сара је била жртва велике преваре. Новац који је имала извукао јој је неки наш човек. Као извршилац њеног тестамента, он је купио за њу гробницу на Пер Лашезу у Паризу, али не на њено, него на своје име. Неколико дана после њене сахране продао је ту гробницу и овластио гробљанску управу да госпођу Сару баце у "општу раку".
МНОГО занимљивији од несуђеног српског краља Алексија био је његов млађи брат Божидар Карађорђевић, који је већ почетком 20. века стекао име у европском уметничком свету. Кад је породица због коцкарских и других дугова старијег брата дошла у материјалну кризу, Божидар је почео да живи од свога пера и својих руку, јер је био даровит сликар и склон примењеној уметности. Поред српског, говорио је француски, енглески, немачки, шпански, румунски... разумео се у политику, познавао књижевност, историју уметности и, пошто је био и музикалан, свуда је приман раширених руку.
Није лако утврдити чињенице за биографију човека о коме се говорило да је је био "генијалан, али неорганизован" и да су париска опуштеност и словенска недоследност убили у њему великог уметника. Растао је у друштву руских и румунских аристократа. У мајчином салону у Паризу, у близини Булоњске шуме, појављивали су се највећи француски интелектуалци на челу са Анатолом Франсом. Почетком деведесетих година, Божидар је живео у Бечу и студирао музику. Тада се дружио с виолинистом Лујом Реом и постао нераздвојан с Брукнером. Умео је да се одржи у елитном европском и париском уметничком свету. Био је сарадник париског "Фигароа", радио је на Британској енциклопедији...
Божидар је, иначе, под туђим именом, неколико пута тајно долазио у Србију за време Обреновића. У Црној Гори је био 1894. када је обишао и Скадар, па преко Албаније дошао на коњу у Призрен и о томе написао један кратак, али врло занимљив путопис за "Реви де Пари". Из Србије је Божидар донео у Париз неке аквареле из Тополе и Шумадије, који су доживели судбину његових акварела из Венеције, Алжира, Шведске и Бретање - брзо су распродати. Као уметнички критичар, имао је редовну колумну у лондонском "Уметничком магазину".
Премда су га жене обожавале, није хтео да богатом женидбом реши егзистенцијалне проблеме. У Паризу је често долазио до самог дна, спавао је по напуштеним грађевинама, под мостовима, по местима на којима су се скупљале пропале душе и сасвим изгубљене жене. Уживао је да радознале странце води кроз париска подземља, ћорсокаке и разбојничке пећине. Њега је знао сав Париз, а посебно га је волео тај "доњи свет". Париске ноћне даме су га из миља ословљавале са "ђурђевку мој" и узимале му последњи франак... Насупрот томе, богати пријатељи су му стављали на располагање своје виле у Швајцарској, своје јахте на Медитерану. На самрти, 1908. у једном фрањевачком манастиру је рекао: "Ја сам био изнад класа, религија, нација и свих предрасуда раса и култура и зато сам се опредељивао за пријатељство по избору, а не по богатству и угледу, а Француску сам волео одмах после Србије".
Париз га је ожалио. У Београду, није било ни "дворске жалости", ни парастоса, ни некролога - ничега.

ИСКРЗАНЕ ПАНТАЛОНЕ
БОЖИДАР Карађорђевић је у Србију, где је био готово непознат, дошао 1904. Није одсео у двору, чак ни за време крунисања свога стрица није био у званичној свити. Заједљиви београдски новинари забележили су да овај принц има искрзане панталоне и нешто избледели сиви полуцилиндар. Он у Србији, осим браће Свилокосић, никог није познавао. Браћу Свилаковић је знао из Париза - Добривоја дипломату и Мишу инжењера. Миша је био Пашићев интимус, човек ванредне интелигенције, социјалистичких убеђења.
Умро је у Паризу 1925. године. Остао је упамћен као последњи добротвор Оскара Вајлда, кога је помагао из хуманих разлога, поштујући његов књижевни рад.