...

...
Српске новине >>>>

Претражи овај блог

Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 13. децембар 2015.

Епископ Иринеј Ћирић

У ГОДИНИ која је на измаку навршило се шест деценија од упокојења епископа Иринеја Ћирића (1884-1955), једног од најзначајнијих и најтрагичнијих архијереја СПЦ не само свог доба, већ целог прошлог века. На челу Епархије бачке Ћирић је, наиме, био током Другог светског рата, када је она, окупана у невиној српској крви, била под мађарском окупацијом. То ће га, доцније, практично коштати живота.- После рата, комунистичке власти су га због наводне сарадње са окупатором 17 месеци држали у кућном притвору. Литургију је први пут поново служио о Ускрсу 1946. Ја сам на њој био чтец што је, узгред, најнижи свештенички чин - сећа се новосадски адвокат Коста Хаџи, којем је тада било 13 година.
Упркос претећој сенци оптужбе за колаборацију која, иначе, никада није судски озваничена, Ћирић је, вели наш саговорник, недуго после Ускрса кренуо у обилазак епархије. У Оџацима су га, међутим, сачекали острашћени скојевци и готово убили. Поред бруталног пребијања, више пута је убоден ножем.
НАЈМЛАЂИ ЕПИСКОПЂИРИЋ је рођен 1884. у Сремским Карловцима. Са свега 22 године завршио је Духовну академију у Москви, а у 24. је докторирао на групи за семитске језике Универзитета у Бечу. Када је 1922. рукоположен за владику бачког, било му је само 38 година и био је најмлађи епископ свог доба.
- Причало се да је то била заседа, али то нико није истраживао, а владика, иначе, тих и необично одмерен човек се од повреда практично никада није опоравио - каже Коста Хаџи.
Готово све време од пребијања до смрти 1955. Ћирић је провео у постељи у Владичанском двору. Коста Хаџи је, иначе, син оног Косте Хаџија којег ће се и наши читаоци сигурно сетити из ТВ серије "Монтевидео", такође адвоката и међуратног генералног секретара Фудбалског савеза Југославије. За ову причу је, међутим, важније то што је он био и Ћирићев близак пријатељ и, заједно са председником новосадске црквене општине Јованом Ћулумом, сарадник у узвишеном подухвату избављења заточеника злогласног мађарског концентрационог логора Шарвар.
- Они су из тог логора 1942. спасли 2.800 деце и 180 мајки са одојчадима и распоредили их у породице широм Епархије бачке, где су дочекали крај рата - каже мр Гордана Петковић, виши кустос Музеја града Новог Сада.
У том логору је, да подсетимо, од глади и болести скончало преко 3.000 бачких Срба, махом солунских добровољаца и њихових потомака који су, после Првог светског рата, насељени у Бачку.
А каква је заиста била Ћирићева "колаборација", речито говори књига "Стенографски записи са суђења главноодговорнима за рацију у Јужној Бачкој 1942" историчара др Александра Касаша. Током окупације, Ћирић јесте био посланик у мађарском парламенту, али је, заправо, чинио све да, у страшним околностима, спасе припаднике сопственог народа, укључујући и идеолошке неистомишљенике.
ИЗЛОЖБАИЗЛОЖБА посвећена Иринеју Ћирићу, коју је припремила Гордана Петковић, отворена је пре недељу дана у Културном центру Новог Сада. Приказано је мноштво драгоцених фотографија и докумената, Ђирићеве одоре, митре и панагије и аутопортрети и иконе, пошто се веома успешно бавио и сликарством и иконографијом.
"Епископ Ћирић ми се у седам-осам случајева обратио за помиловање и у свима сам му изашао у сусрет, осим у случају његове молбе за помиловање Светозара Марковића", наводи се у стенограму поратног саслушања Ференца Сомбатхељија, начелника Генералштаба мађарске војске, објављеног у Касашевој књизи.
Реч је о Светозару Марковићу Този (1913-1943), једном од вођа комунистичког покрета и уреднику "Слободне Војводине" (данашњи "Дневник") која је, на својим страницама, Ћирића означавала као издајника и претила му послератном одмаздом која ће се, нажалост, и догодити.
Ћирићу је замерано и на држању током мађарске рације у јануару 1942. у којој је у јужној Бачкој зверски убијено преко 4.000 Срба и Јавреја, а којом је командовао генерал Ференц Фекетехалми Цајднер. Описујући припреме за тај злочин, Цајднер је, наводи се Касашовој књизи, на саслушању 1945. рекао:
Коста Хаџи и Јован Ћулум, сарадници владике

"Ја сам имао замисао да створим јаз између партизана и осталог српског становништва и за то сам хтео да задобијем помоћ епископа Ћирића, али ме је он одбио. Тек касније је изашао један његов проглас, али у деформисаном облику."

Своју верзију прогласа који треба да створи поменути јаз, Цајднер је, како сам наводи, Ћирићу дао још 8. јануара 1942, тражећи само да га потпише, што је овај одбио. Онај "деформисани", с позивом Србима на мир, који је под новим Цајднеровим притиском очајни владика сам написао, а који му је, после рата, спочитаван као издајнички, објављен је 22. јануара, дан пошто је почео крвави мађарски пир у Новом Саду.
"Ето видиш, сад ја морам да признам оно у шта нисам уверен, али кад ће то ублажити горку судбину нашег народа, ја морам да му дам оно што тражи", рекао је, пишући га, свом секретару, презвитеру Николи Драгојлову, а овај, како се наводи у Касашевој књизи, посведочио 1945. пред истражним органима.


Спасао децу, а скојевци га изболи ножем | Репортаже | Novosti.rs

уторак, 17. новембар 2015.

Тридесет Срба повређено у Паризу



ПАРИЗ ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА “НОВОСТИ”
У ТЕРОРИСТИЧКИМ нападима у Паризу, који су се догодили прошлог петка и однели 132 живота, међу више од 350 повређених налази се и 30 српских држављана, сазнају "Новости"! Многи од њих су задобили, срећом, само лакше повреде и после збрињавања пуштени су кући. Неки су, нажалост, озбиљно повређени и још се налазе у париским болницама.
У једној од њих, на јужном ободу Париза, уз строгу контролу на улазу, на одељењу реанимације налази се и тешко страдали Ацо Павловић (49), родом из Краљева.
У тренутку експлозије коју је изазвао нападач самоубица, Ацо је, по обичају, навијачима продавао капе, шалове и сувенире испред "Стадиона Француске". С њим тридесетак пријатеља, у истом послу. Сви родом из Србије.
- Окренуо сам се да запалим цигару, кад нешто силно пуче. Сви попадасмо. Прави хаос. Била је ту и моја жена, Љиљана. Зна ли неко нешто о њој? - пита узнемирено репортера "Новости".
Слежемо раменима. Љиљане Павловић Атанасковић (40) нема на списку, ни повређених ни погинулих. А не јавља се већ два дана. Тешимо Ацу да ће бити све у реду, кад се спискови ажурирају.
Ацо Павловић је у тешком стању. Повређени су му глава, стомак, ноге, рука. Сав је у завојима. Једва говори. Веома тешко чује, због последица експлозије. Лекари, ипак, кажу да више није животно угрожен и да су прогнозе релативно добре.
Мало је недостајало па да Ацо избегне атентат. Имали су, он и његова жена, карте за утакмицу, али су у последњем тренутку одлучили да их дају неком момку.
Још не зна шта се тачно догодило. Тек долази себи. Кажемо му да се разнео камиказа.
- Мајко моја, шта раде лудаци - цеди кроз зубе и гледа у страну, па додаје: - Ако чујете нешто за моју Љиљану, јавите.
СПИСАК ПОВРЕЂЕНИХ

ИСПРЕД "Стадиона Француске", у тренутку експолозије, нашли су се Милунка Радосављевић, Боривоје Бурић, Славица Бурић, Живка Бурић, Жаклина Бурић, Тина Бурић (на слици са амбасадором Србије), Владимир Бурић, Зоран Васиљковић, Милена Васиљковић, Снежана Митровић, Верица Маринковић с кћеркама Лауром и Карлом, Зорица Бурић Николић, Ивица Николић, Гордана Радосављевић Станковић, Ика Грбић, Пера Грбић, Лепа Грбић, Драгица Тодоровић, Радмила Тодоровић, Злата Васић...
"Новости" сазнају да је од наших грађана једна девојка била у кафићу у улици Шарон где је погинуло доста посетилаца, али је прошла без повреда. 
Недалеко од Аца, на одељењу интензивне неге лежи Раде Васић (41) из Седлара код Свилајнца. И он је прегурао најгоре. Сад се опоравља. Глава му увијена.
- Више ме, ипак, боле ноге. Важно је да смо живи - каже и присећа се страшних тренутака: - Све се догодило муњевито. Одједном је пукло. После тога је настала права пометња.
Поред Радета, његова супруга Сузана. Држи га за руку. Да брже оздрави. И Сузана је кобне вечери била пред стадионом.
- Изгледа да једино мени ништа није било. Прошла сам само с модрицом на десној руци - каже Сузана, као да се правда.
Тачно се сећа шта се догодило.
- Ишли смо да помогнемо мојој рођеној сестри Владани Поповић. Кад је почела утакмица, ушли смо у "Мекдоналдс" да вечерамо. Онда је, кажу, упао неко с пиштољем, па су нас све избацили напоље. Затим смо се вратили ка паркингу, на место где смо били пре тога. Није прошло ни пет минута, кад је одједном пукло - прича у даху.
Сузанина сестра Владана, из Црљенца код Пожаревца, тешко је повређена.
- Кад је експлодирало, муњевито је скочила преко наше кћерке Тамаре да је заштити. Тако је спасила. Иначе, ко зна шта би било - прича видно потресена Сузана.
ПРЕПОЗНАЛИ ПО МИНЂУШАМА
ПОСЛЕ две непроспаване ноћи и готово 40 сати неизвесности и потраге за кћерком Љиљаном Атанасковић Павловић (40), којој се после терористичког напада у Паризу изгубио сваки траг, њени родитељи Снежана (58) и Будимир Атанасковић (65) из Краљева, јуче по подне су коначно добили информацију где је.
Љиљана и Ацо Павловић

- Наши рођаци и пријатељи који живе и раде у Француској су дан и ноћ обилазили париске болнице и јуче коначно пронашли моју мајку. Најпре су је препознали по минђушама, а потом по презимену утврдили да је то заиста она - прича у даху Љиљанина кћерка Тамара Ђорђевић.
Владана Поповић се, заједно са Тином Бурић (35), опоравља у болници у Сен Денију, на супротном крају града, где су "Новости" стигле јуче по подне. Иде набоље. Тина је рођена у Паризу, док су њени родитељи из Београда. Повређена су јој плућа. Ни њој живот није угрожен. Она мисли да је експлозију изазвала бомба подметнута у кеси. Њен муж, Португалац, лечи се у другој болници. Пре само четири месеца добили су бебу. Ни овде Ацина Љиљана није на списку.
БРИГА ИЗ АМБАСАДЕАМБАСАДОР Србије Рајко Ристић и конзул Нина Величковић обишли су све наше повређене по париским болницама, интересовали се за њихово стање и пожелели им брз опоравак. - Сви су оперисани, успешно се опорављају и нико, осим Љиљане Павловић Атанасковић, према изјавама лекара, није у животној опасности - истакао је амбасадор Ристић за "Новости".
Међу онима које су погодили шрапнели из атентаторове бомбе, налази се и Снежана Митровић. Њу су одвезли у болницу у близини Италијанског трга. Није у опасности, опоравиће се. Код ње су у посету пошли свекар и свекрва, Драгоје Васић и Милунка Радосављевић. Успут, и они се распитују за Љиљану. Нико није ништа чуо. Помишљају на најгоре. Прича се међу нашима да је страдала.
Одједном, наилази Боривоје Бурић, Ацин рођак, Тинин стриц, с београдског Коњарника који, као и остали, у Паризу већ дуго живи. Чуо је, каже, да је Љиљана баш у овој болници. Креће потрага. За то време, Боривоје преноси своје искуство.
- Летео сам у ваздух. Како смо само бежали преко ограде! - каже Боривоје, који се извукао без већих последица.
Надовезује се Милунка Радосављевић, коју је такође, у великој невољи, погледала срећна звезда.
- Била сам у страшном шоку. У пометњи, нестало нам Индирино дете. Склонили га пријатељи. Звали нас после телефоном, али нисмо успели да се чујемо. Два сата сам била у шоку - прича Милунка.
СТРАДАЛО 20 СТРАНАЦАМЕЂУ 132 жртаве има 20 идентификованих страних држављана, из бројних европских земаља, али и из Алжира, Туниса, САД, Мексика и Чилеа. Најмање три Белгијанца су погинула, потврдило је белгијско министарство иностраних послова, затим је потврђена смрт једног Британца, два Португалца, два Румуна, два Шпанца и два Швеђанина и једног немачког држављанина. Међу жртвама су два Алжирца, два млада Тунижанина, амерички студент из Калифорније, двоје Чилеанаца, један Мароканац, као и два Мексиканца.
Индира Радосављевић из Обреновца је њена друга снаха. И њој иде набоље. Лече је у болници у западном делу града. Чим обиђе Снежу, отићи ће поново да види и њу. Дотле, тражимо Љиљану.
Коначно, изгледа, прави траг. На реанимацији лежи особа у тешком стању којој још није утврђен идентитет. Стижемо у чекаоницу. Унутра много наших. Сви су они кобне вечери били испред стадиона. И сви се распитују за Љиљану. Међу њима и Зоран Васиљковић који је многе, после експлозије, заједно с Боривојем Бурићем, колима развозио кући. Његова жена Милена још је у шоку.
- Кола су била пуна крви - каже Боривоје.
Уто стиже вест о Љиљани. Препознали су је. У тешком је стању. Изгледа да је најгоре прошла. Ексери које је терориста ставио у експлозив повредили су је на више места по телу и глави. Лекари је држе ван свести док не обаве све потребне операције. Потрајаће то још неколико дана. Најважније је, кажу, да је у стабилном стању и да витално функционише. О последицама ће се после размишљати. Неко одмах креће да обавести Ацу.




У Паризу повређено 30 Срба | Репортаже | Novosti.rs

четвртак, 29. октобар 2015.

Колико врста избеглица има?

Избеглице код Сталаћа: Пешаче уз пругу, једу плодове са дрвећа

КРУШЕВАЦ – ГРУПА избеглица, млађих мушкараца из Авганистана, скренула је са уобичајене “избегличке” маршруте кроз Србију и на путу за Западну Европу дана се обрела у сталаћкој клисури на територији Расинског округа, где су пратили пругу Београд-Ниш.
- Путујемо већ два месеца, а дошли смо из Бугарске, уморни смо и немамо хране – прича за “Новости” Јашан Ала(16), коме је цела породица остала у родном Авганистану.

- Мој ујак је организовао овај пут, али је остао тамо. Углавном потичемо из места у близини Кабула. Ко има новца путује аутобусом, али ми смо остали без пара, тако да већи део пута преваљујемо пешице.

Избеглице се хране воћем које беру с дрвета. Нуде нам јабуке умотане у мараме. Решени су да пешаче ако затреба читавих 200 километара до Београда. Надају се бољем животу у Немачкој, а у селу Трубарево су чекали воз са молбом исписаном на ћирилици, у којој пише да су регистроване избеглице, али да немају пара за пут.

Мештани Трубарева причају за “Новости” да су овог пролећа виђали избеглице.

Крушевљанин Мирољуб Милановић је из села Мојсиње кренуо пут Каоника и када је видео избеглице одвезао се у Ђунис и купио им хлеб, сокове, месо и кекс. Избеглице су са собом имале потврду о регистрацији пограничне полиције ПУ Ниш издату 27.октобра. Упућени су у Центар за азил у Крњачи.


Избеглице код Сталаћа: Пешаче уз пругу, једу плодове са дрвећа | Репортаже | Novosti.rs

уторак, 27. октобар 2015.

Шта се дешава у ствари?Ко је у Београду полудео?

Спреман катанац и за "Мажестик"

После више од 80 година постојања најстарије стоматолошке службе у граду. Од 1. јануара 2016. остаће само ноћна служба, као и по један зубар за старије од 65 и труднице
НАЈСТАРИЈА и најпознатија стоматолошка служба у граду, која је постала и својеврсни бренд престонице, популарни "Мажестик", после више од осам деценија постојања ће од 1. јануара 2016. затворити врата за све пацијенте који немају право на лечење зуба о трошку РФЗО, а 48 запослених ће бити проглашено технолошким вишком и добити отказ!
Пацијенти које смо у четвртак затекли у чекаоницама ове поликлинике били су изненађени и револтирани када су чули да више неће моћи да поправљају зубе и раде протетику. Сложни су да је недопустиво да се на овај начин једна установа затвори, јер има изузетне стручњаке и најповољније цене. Тако за вађење зуба у "Мажестику" треба платити 900 динара, док је код приватника ретко где јефтиније од 20 евра.
- У оквиру мера рационализације радника у здравству, 48 неуговорених стоматолога, сестара и техничара биће проглашено технолошким вишком - каже др Душан Живановић, директор "Мажестика". - Остаће три екипе у ноћној смени, као и по један стоматолог за старије од 65 година и за незапослене, труднице и социјално угрожене, односно за категорије које имају право на бесплатну услугу.
Стоматолози са којима смо разговарали кажу да већ годину дана немају материјал за рад. Тако је једна од њих навела да је од почетка године добила 15 анестезија и 10 шприцева, док стоматолог који има уговор са РФЗО и ради са старијима, од Нове године није добио ниједну протезу.
- Не можемо да радимо јер немамо материјал, па је учинак минималан. Како је могуће да ниједна друга стоматолошка служба у граду нема вишка? Од онога што зарадимо плаћали смо воду струју, чишћење зграде, сервисирање лифта...
Они истичу да спремачице саме купују средства за чишћење, да је опрема у веома лошем стању, у шта смо се и сами уверили. Иако је пре неколико година рађена реконструкција целе поликлинике, то се не види, влага је свуда, плафони прокишњавају, климе не раде, столарија је у очајном стању...
ПАЦИЈЕНТИ ЧАК И ИЗ УНУТРАШЊОСТИ
ЗБОГ коришћења законског права на принудну наплату зарада, рачун ДЗ "Стари град" је у блокади од децембра 2014. а на један дан је била затворена и лабораторија.
Стари град има 48.000 људи, али је 80 одсто пацијената у "Мажестику" са осталих општина, чак и из унутрашњости.
ПОЛИКЛИНИКА ОСНОВАНА ЈОШ 1944.
ПОЛИКЛИНИКА "Мажестик" основана је 1944. као Војна зубна амбуланта, на месту где је 1926. отворена приватна клиника.
После неколико реорганизација здравствене службе, "Мажестик" је од 1981. у саставу ДЗ "Стари град". Годишње кроз ову поликлинику прође око 50.000 пацијената.


Спреман катанац и за 'Мажестик' | Београд | Novosti.rs

среда, 21. октобар 2015.

Власт која не уважава просвету у земљи, и чињенице - треба да се повуче

ЈОВО БАКИЋ

Понижена просвета и бестидна власт

Здраво и просвећено становништво је неопходни, иако не и довољни, услов не само његовог благостања, већ и одрживог привредног раста. Влада која то не схвата, ништа није разумела
 Председник Николић је добио диплому, премда није знао на којем је смеру од два постојећа студирао, а министар Стефановић и градоначелник Београда Мали имају и докторате. Зли језици веле да је потоњи плагирао докторат једног професора из Еритреје, па му је стога чланак који је објавио у немачком часопису повучен. Министар Стефановић је углавном свој докторат написао на основу две књиге, а нађен му је, такође, плагијат извесних делова иначе сасвим нерелевантног штива на основу којег му је комисија на незаконит начин (јер од петоро чланова комисије само су два присуствовала одбрани) признала докторат. Чињеница да нико од поменутих, као ни њихових ментора ни чланова комисије, изузев жртвеног јарца у лику бившег ректора Мегатренда, није сносио никакве последице јасно говори о природи власти и универзитета у Србији.
Нису, међутим, само ове добро познате чињенице разлог да се власт назове бестидном. Наиме, наставник у гимназији са десетак година радног стажа имао је у у септембру три хиљаде динара мању плату од просечне у републици. Разлика је још поразнија када се његова плата упореди с просечном у Београду, јер износи око дванаест хиљада динара мање. Истовремено, гимназијски професор који је 40 година радио на најбољи могући начин, о чему сведочи чињеница да је из његове вароши готово у свакој генерацији било по неколико солидних студената социологије, прима пензију у износу од 35.000 динара. Има учитеља у пензији, „срећника” којима је нису смањили, која не износи ни 25.000 динара. Порука њиховим синовима, кћерима и унуцима јесте да се у Србији апсолутно не исплати ни школовање ни вредан и поштен рад.
Шта о томе каже министар Вербић? Шта о томе каже Александар Вучић? Да ли се стиде, ако знају у каквој ситуацији се налазе они који треба да васпитају и образују и њихову децу? Зар не мисле да наставници треба да буду узор младим генерацијама? Зар наставник не треба каткад себи да приушти ново одело или неку књигу или рачунар када му се стари поквари, да оде у позориште, на море?
Притом се и у јавности неретко може чути како наставници заправо мање раде од прописаних осам сати дневно. Ништа није погрешније, јер наставник мора, ако ради како ваља, да буде апсолутно усредсређен током наставе све време, готово као пилот. Свака грешка се у наставниковом раду одмах види, а деца, мала и велика, умеју да буду праведни, али неретко и немилосрдни оцењивачи наставничког рада. Осим тога, наставници се за наставу морају озбиљно припремити, ако не желе да буду исмевани као незналице. Они не раде само када у школама ученицима предају знање, већ раде и у кући док се припремају, листајући стручну литературу и пловећи интернетом у потрази за занимљивим подацима, како да знање на најбољи начин ученицима предају. То су, такође, часови вредног рада који се не виде, а у збиру с видљивим наставним часовима могу износити и далеко више од предвиђених осам сати.
Но, деца у Србији би могла закључити да су њихови наставници обичне идеалистичке будале, јер самопрегорно раде за ситан новац, док се паметни страначки борци запошљавају у јавним предузећима и општинама, а да неретко и не долазе на посао. Уистину, писац ових редака је из врло поузданог извора сазнао пре нешто више од годину дана да је у једној београдској општини у том трену више од 50 „напредних“ људи примало плату, упркос чињеници да се на послу нису појављивали. Када их је један општински функционер сазвао и рекао им да би добро било да се појаве, пошто има шта да се ради (штавише, обећао им је и повишицу), то је остало без ефекта. Наиме, угодније је паре примати за нерад, а може се и нешто друго (не) радити за још новца. Истовремено, влада смањује број радних места у просвети и здравству (лекари који знају немачки свакако ће пацијенте у Србији препустити њиховој судбини) ради уштеда у јавном сектору и смањује им за десет одсто плате (пензионерски богатуни су још више кажњени, а славни Уставни суд је још славније пресудио да је смањење стечених права у складу с Уставом, чиме је судска власт себе довела у слуганску позицију према извршној власти).
Доиста, страначки борци који плату примају, а не раде, били су познати и за време претходне власти, оне до 2012. године, и због тога је праведно било што се власт пре три године променила, али је положај просветара и лекара, иако далеко од доброг, био кудикамо мање лош. Уопште, здраво и просвећено становништво је неопходни, иако не и довољни, услов не само његовог благостања, већ и одрживог привредног раста. Влада која то не схвата, ништа није разумела, а уз то је и бестидна.
Јово Бакић објављено: 21.10.2015. у Политици

уторак, 06. октобар 2015.

Зашто је Петар I из родослова краљевског дома избацио браћу од стрица. Алексије и Божидар су синови Карађорђевог унука Ђорђа и Саре, ћерке Мише Анастасијевића

Непознати Карађорђеви наследници


СКОРО две и по деценије домаћи медији, разним поводима, посвећују приличан простор члановима династије Карђорђевић. Пише се о престолонаследнику Александру, његовој деци, наследницима кнеза Павла, краљевића Томислава и Андреја. Међутим нико не спомиње још једну линију наследника Црног Ђорђа Петровића. Наиме, још кад је Петар I Карађорђевић 1903. стигао у Београд, објављено је да нови краљ има троје деце, брата и синовца. Али четворица Карађорђевића прескочена су у родослову краљевског дома. То су била два близанца, које је кнезу Арсену родила његова законита жена, кнегиња Демидов ди Сан Донато, а које он није признао. Друга два Карађорђевића били су кнежеви Алексије и Божидар, који су представљали "старију грану" вождовог потомства и којима нико није оспоравао легитимност. Они су били синови Ђорђа Карађорђевића и Саре, ћерке капетана Мише Анастасијевића.
Карађорђе је имао два сина - старијег, Алексија, који је био руски официр, и млађег Александра, који је као кнез владао Србијом од 1842. до 1858. године. Алексије је био ожењен ћерком славног женевског лекара и руског племића Тронхина. Она му је родила сина Ђорђа и ускоро умрла, а убрзо је умро и он. Тај син, Ђорђе Карађорђевић, био је васпитаван у Русији и постао је руски официр. Како је Ђорђе био син старијег Карађорђевог сина, капетан Миша Анастасијевић је решио да њему да своју ћерку Сару, па да онда свргне кнеза Александра и за кнеза постави свога зета. Потрошио је 100.000 дуката да то спроведе у дело, сазидао је за њих двор, који је доцније поклонио Београдском универзитету и који и данас постоји као спомен на ту неостварену амбицију.
САРА Карађорђевић спада у ред најзанимљивијих и најнесрећнијих жена које је Србија изнедрила у 19. веку. Њен отац био је најбогатији Србин тог времена, можда богатији и од самог кнеза Милоша. Била је смеђа, зеленкастих очију, вижљаста, свирала је виолину, говорила француски и немачки. Доносила је мираз од 200.000 форинти годишње ренте. Кад се удала за Ђорђа Карађорђевића постала је озбиљна жена, која се страсно бавила само политиком. Живела је све до Другог светског рата, доживљавајући разне промене и личне несреће. Прво јој је умро муж, кога је волела, а затим кћи, коју је обожавала. Остала су јој два сина - Алексије и Божидар.
ЗЛАТАРБОЖИДАР је свесно научио златарски занат, да би имао од чега да живи, па је радио на злату и драгом камењу. У Паризу је био цењен и као уметнички књиговезац и мајстор за луксузне предмете у кожи. Пласирао је и своје умотворине за тапете од хартије и свиле и таписерију.
После удаје настанила се у Паризу, где је купила кућу у близини Булоњске шуме, и у салон примала све српске и руске опозиционаре, живо радећи на обарању Обреновића, у тежњи да свог старијег сина Алексија доведе на српски престо. Међутим, синови јој нису били ни борбени ни затровани политиком као она. Алексије је био "монден" који је потрошио велики део мајчиног богатства. Имао је своје успоне и падове, своје "светле тренутке" и часове тешке депресије - кад би изгубио новац на тркама, за карташким столом или у друштву жена из "Мулен ружа". Божидар је био боем и уметник. Имао је манире који су га категорисали као чудака. Бавио се музиком, писао критике, бавио се разним уметничким занатима...
АЛЕКСИЈЕ и мајка налазили су се у вечитом рату, а врхунац тог сукоба избио је 29. маја 1903, када су Обреновићи нестали са историјске сцене, а он дао штампи изјаву да га не интересује српски престо. Тада му је кнегиња Сара опалила шамар пред гомилом новинара, урлајући: "Зар сам ја родила оваквог изрода и слабића"? Смела, груба и ратоборна, имала је страшан језик и није бирала речи.
Када су потрошене последње залихе капетан-Мишиног богатства, Алексије се оженио једном богатом Американком Дарјом, која му је отплатила све дугове под условом да усвоји њену кћер и да јој да своје име и титулу. Ово је само повећало раздор између сина и мајке, која није хтела да види ни ту снаху - принцезу Дарју, ни њену кћер. Она која је разговарала још с кнезом Милошем, сретала Његоша у Бечу, свађала се с Вуком Караџићем, препирала с "маторим Гарашанином" играла валцер с кнезом Михаилом, знала царицу Евгенију и Наполеона III, слушала Виктора Игоа, није могла да прихвати америчку скоројевићку.
Кнегиња Дарја и Алексије су били у Србији када је почео Први светски рат. Принцеза Дарја водила је 1914-15. године једну болницу, а доцније је објавила књигу о повлачењу наше војске кроз Албанију. Краљ Петар I је синовцу Алексију дао пуковнички чин и Карађорђеву звезду трећег реда, због чега је Владан Ђорђевић писао о њему као о "једином Карађорђевићу III класе".
Алексије је умро за време епидемије шпанског грипа 1920. године у Женеви.
Пред своју смрт кнегиња Сара је била жртва велике преваре. Новац који је имала извукао јој је неки наш човек. Као извршилац њеног тестамента, он је купио за њу гробницу на Пер Лашезу у Паризу, али не на њено, него на своје име. Неколико дана после њене сахране продао је ту гробницу и овластио гробљанску управу да госпођу Сару баце у "општу раку".
МНОГО занимљивији од несуђеног српског краља Алексија био је његов млађи брат Божидар Карађорђевић, који је већ почетком 20. века стекао име у европском уметничком свету. Кад је породица због коцкарских и других дугова старијег брата дошла у материјалну кризу, Божидар је почео да живи од свога пера и својих руку, јер је био даровит сликар и склон примењеној уметности. Поред српског, говорио је француски, енглески, немачки, шпански, румунски... разумео се у политику, познавао књижевност, историју уметности и, пошто је био и музикалан, свуда је приман раширених руку.
Није лако утврдити чињенице за биографију човека о коме се говорило да је је био "генијалан, али неорганизован" и да су париска опуштеност и словенска недоследност убили у њему великог уметника. Растао је у друштву руских и румунских аристократа. У мајчином салону у Паризу, у близини Булоњске шуме, појављивали су се највећи француски интелектуалци на челу са Анатолом Франсом. Почетком деведесетих година, Божидар је живео у Бечу и студирао музику. Тада се дружио с виолинистом Лујом Реом и постао нераздвојан с Брукнером. Умео је да се одржи у елитном европском и париском уметничком свету. Био је сарадник париског "Фигароа", радио је на Британској енциклопедији...
Божидар је, иначе, под туђим именом, неколико пута тајно долазио у Србију за време Обреновића. У Црној Гори је био 1894. када је обишао и Скадар, па преко Албаније дошао на коњу у Призрен и о томе написао један кратак, али врло занимљив путопис за "Реви де Пари". Из Србије је Божидар донео у Париз неке аквареле из Тополе и Шумадије, који су доживели судбину његових акварела из Венеције, Алжира, Шведске и Бретање - брзо су распродати. Као уметнички критичар, имао је редовну колумну у лондонском "Уметничком магазину".
Премда су га жене обожавале, није хтео да богатом женидбом реши егзистенцијалне проблеме. У Паризу је често долазио до самог дна, спавао је по напуштеним грађевинама, под мостовима, по местима на којима су се скупљале пропале душе и сасвим изгубљене жене. Уживао је да радознале странце води кроз париска подземља, ћорсокаке и разбојничке пећине. Њега је знао сав Париз, а посебно га је волео тај "доњи свет". Париске ноћне даме су га из миља ословљавале са "ђурђевку мој" и узимале му последњи франак... Насупрот томе, богати пријатељи су му стављали на располагање своје виле у Швајцарској, своје јахте на Медитерану. На самрти, 1908. у једном фрањевачком манастиру је рекао: "Ја сам био изнад класа, религија, нација и свих предрасуда раса и култура и зато сам се опредељивао за пријатељство по избору, а не по богатству и угледу, а Француску сам волео одмах после Србије".
Париз га је ожалио. У Београду, није било ни "дворске жалости", ни парастоса, ни некролога - ничега.

ИСКРЗАНЕ ПАНТАЛОНЕ
БОЖИДАР Карађорђевић је у Србију, где је био готово непознат, дошао 1904. Није одсео у двору, чак ни за време крунисања свога стрица није био у званичној свити. Заједљиви београдски новинари забележили су да овај принц има искрзане панталоне и нешто избледели сиви полуцилиндар. Он у Србији, осим браће Свилокосић, никог није познавао. Браћу Свилаковић је знао из Париза - Добривоја дипломату и Мишу инжењера. Миша је био Пашићев интимус, човек ванредне интелигенције, социјалистичких убеђења.
Умро је у Паризу 1925. године. Остао је упамћен као последњи добротвор Оскара Вајлда, кога је помагао из хуманих разлога, поштујући његов књижевни рад.
Непознати Карађорђеви наследници | Репортаже | Novosti.rs

недеља, 04. октобар 2015.

Радослав, читалац Андрића из Надрља. ПОМАЖЕ МУ ВИША СИЛА

Јастук камен, а постеља асура



ИЗ димњака домова мештана рековачке општине, који су због дугих и хладних зима одавно набавили дрва, већ данима вијуга дим. Хладна је једино кућа Радослава Јевремовића из Доње Сибнице код Рековца, коме су пријатељи наденули надимак Наки по родном селу Надрљу. Ватру у својој кући није запалио откада ју је купио пре десетак година. Јастук му је камен на који стави сунђер, спава на асури, а покрива се с неколико ћебади.
- Мислим да ми се тело навикло на хладноћу. На асури спавам не због тога што глумим свеца, већ зато што она масира организам. То је посебно важно за кичму. Лети ходам бос, јер то прија стопалима - каже Радослав.
Иако је струју довео до куће, није се прикључио на систем, јер, каже, нема времена. Устаје у пола четири и ради до касно навече. По кући се сналази помоћу батеријских лампи, мада готово да му ни оне нису потребне јер су му се очи навикле на таму.
- Имам два радио-апарата, телевизор, електрични и шпорет на дрва, али их нисам распаковао. Некада бих погледао Дневник или послушао нешто на радију. Тада одем у комшилук - додаје Радослав.
До комшија оде и по топлу воду да би се окупао, а преко лета је греје на сунцу. Није му проблем ни да се окупа хладном водом: за бријање користи воду са реке. Мештанима је то чудно јер има купатило, а још им је чудније када га виде да по снегу и цичи зими чита новине испод уличне бандере. Дању, каже, не стиже, а не може да заспи док нешто не прочита. Чита све што му падне под руку, а тренутно су то дела Андрића.
Радослав не живи тако због тога што нема пара. Напротив. Има немачку и српску пензију. Као диспечер међуградског саобраћаја у Београду радио је 27 година, а у Немачкој 10 година. Супруга, син и ћерка остали су у Београду, а он се вратио природи, јер жели да живи аскетским животом. Зато није распаковао намештај, међу којима је седам столова, од којих је један стигао чак из Немачке. Има стотинак кошуља, двадесетак пари обуће...
- Потрошио сам доста пара. Рођаку сам дао 3.250, а сину 1.500 евра. У Реснику сам 2002. године дао 35.000 ондашњих немачких марака за хектар плаца са две куће. Нисам могао да их пренесем на мене, продавци се праве луди, а паре су потрошили. Опростио сам им. Рођен сам да усрећим другога, а себе да осудим. Ето, ја купујем само четкицу и пасту за зубе и бријач. Чак и сапун правим сам...


"СТАНИ, ПУТНИЧЕ"
Радослав каже да нема ниједну жељу и да је увек задовољан оним што има. Зато је и срећан. Волео би да на нашој цветној башти, планети, буде више љубави, слоге, мира и разумевања. И да сви буду срећни.
- Данас су људи несрећни, замишљени и забринути. Свако трчи за зарадом, за мислима и осећањима. Или тамо где их провиђење води. Стани, путниче, седи, одмори се - поручује Радослав.



ПОМАЖЕ МУ ВИША СИЛА
Радослав је имао 12 коза, али пошто није имао ко да брине о њима када је летос оперисао брух, неке је продао, а неке поклонио. Чинио је то и раније.
- Хоћу увек да поклоним кад имам ваљан разлог. Шопенхауер каже да је наше оно што дамо другом. Људе треба научити и да не чине другима оно што не би желели да се њима чини. Срећа је, као што рече Кант, свуда око нас. Само треба пружити руку и ухватити је - сматра Радослав.


Јастук камен, а постеља асура | Србија | Novosti.rs